08. септембар 2016.

Током претходних векова, покушали су људи различитим начинима и "светлим" оружјем да поразе једни друге, често заборављајући да у рату нема победника. Уместо омаловажавања и мржње,проговоримо језиком молитве

Балканскик простори поново су узаврели, колективна себичност се умножава свуда око нас, тако што промотери сукоба подстичу страхове знајући да на тај начин могу лако да заведу на беспуће мржње, наивне и несигурне.

Стварају се дружине преплашених истомишљеника који не бирају место на којем ће исказати своје непријатељство према свему другачијем од себе и свога. Млади и наивни су најлакши плен те злонамерности што се јасно види у многим примерима.

Најупечатљивији је онај из Новог Пазара, где је на фудбалској утакмици фудбал био потиснут у страну. Као да скоро нико од присутне публике није дошао да буде део спортског догађаја. Уместо тога, догодило се да су многи своје страхове покушали да потисну насиљем над другим и другачијим.

Да не понављамо увреде којима су једни друге вређали, у ствари свако је себе највише обесмишљавао речима којима је желео да обезвреди друге. То је неодрживо стање које би требало свако да промишља одговорно, јер сви заједно идемо у безнађе, неко пре а неко касније, али бесмисао нас све обузима. Другачије не може бити кад у човеку постоји само нагон за осветом према другом због његовог порекла и његове припадности. Докле више тако и зашто међу савременицима постоји толико неразумевања и зловоље? Шта је прави разлог? Различитост религијских уверења? Идеолошки разлози? Национална припадност? Или само незнање једних о другима и неразумевање различитости што доводи до потребе за сукобима до истребљења? Зар нам није доста сукоба?

Доста је невине крви проливено кроз претходне векове у читавом свету и на овим нашим просторима. Ко мисли да треба још тај нема памети, одустао је од тражења смисла постојања и постао је бесмислени трагичар који своју дезоријентисаност проглашава мером за друге.

Током претходних деценија, па и векова, покушали су људи различитим начинима и "светлим" оружјем да поразе једни друге, често заборављајући да у рату нема победника, сви су губитници, неко мање а неко више. Чудесно је да појединци још не разумеју трагизам рата и сукоба, па попут коцкарског зависника по систему "само још овај пут" желе да "поврате изгубљено" не увиђајући бесмисао самообмане. Због тога је потребно препознавати тај коцкарски дух у себи и не играти се више животом.

Потребно је одговорно живети и не пристајати на идеју поравнања и повраћаја изгубљеног, јер се тако све више губи мера и смисао док на крају све не постане ништа. Да би било тако свако би требало да у себи препозна рушилачке идеје које покрећу потребу за елиминацијом оних које доживљавамо као опасност. Ако подлегнемо том страху ми постајемо безумни и дижемо лако руку на себе и једни на друге. То се види у свакодневним насилним радњама деце и родитеља, супружника, рођака, комшија и кумова све у стању неспремности да се живи живот такав какав јесте. Не треба избегавати суочење са животом, потребно је живети га са пуном одговорношћу без сањарења и празнословља, јер само тако човек може све да покрене на боље. Ако се предамо безнађу постаћемо насилни према себи или једни према другима, и све због тога што смо изгубили храброст да живимо одговорно. Постали смо кукавице које се јуначе у групи, у почетку увредљивим паролама, а касније безумним поступцима, све због тога што смо изгубили потребу за смислом.

Себични интерес и колетивни егоизам су нас довели у слабомерје религијског национализма у стању сужене свести о другима и себи.
Треба знати да ћемо постати храбри само онда кад вратимо мач у корице и престанемо да смишљамо начине како да увредимо и угрозимо једни друге. Више од тога, постаћемо и остаћемо заувек трезвени ако покушамо и успемо да "потегнемо" једни према другима оружје које нисмо до сад употребљавали. То је оружје вере, молитву једних за друге. Све вере заснивају се на миру и љубави и подразумевају молитву као начин постојања верника. Зашто онда не покушамо да уместо свих омаловажавања и непријатељстава проговоримо језиком молитве као заједничења са Богом и једних са другима.

Размислимо о овоме пре него што се одлучимо за сукоб и мржњу према свему другачијем и свима различитим од нас. И, не само на спортским догађајима, већ у свим нашим договореним или случајним сусретима. Успећемо онолико колико будемо искрени према себи и једни према другима...

Др Љубивоје Стојановић, протојереј (Новости)