Недавно ме је пријатељ замолио да му кажем када је усвојен актуелни устав наше земље. Пошто сам му одговорио да је реч о Уставу из 2006. године, упутио сам му узвратно питање: Када је усвојен устав који је претходио важећем? Замислио се и зауставио нашу игру питалица, предложивши да је тачан одговор: 1974. годинe.
Мој пријатељ није правник и не мора да зна за које се године везује усвајање последња два устава Србије. Ипак, чињеница да му је значај Устава СФРЈ из 1974. био довољно урезан у лично историјско памћење била ми је индикативна. Сасвим је заборавио да се Србијом деценију и по управљало по Уставу из 1990. Правници знају да је тај устав више него довољно нормативно квалитетан да га се не би смело изоставити из разговора о нашој уставности, не само новијој. Питање његове ефективне примене и проблем легитимности поступка усвајања нису овде од значаја, а и циник би рекао да сваком лепо сроченом уставу треба дати прилику да нас разочара.
Ових дана „откуцава” педесети 21. фебруар од дана усвајања последњег југословенског устава. Он није имао наследника јер Устав СРЈ из 1992. то није, премда су његови аутори веровали у непрекинут субјективитет српско-црногорске федерације са другом Југославијом. Пола века Устава из 1974. се, дакле, навршава, али не и обележава. По чему он може да буде упамћен? Читањем његових најважнијих одредаба могуће је уочити својеврсни (прећутни) акроним распада Југославије, јер је у време када се он тако трагично одвијао можда већ било касно за квалитетно и одговорно постављање нормативних темеља постсоцијалистичке југословенске државе.
Више се није могло очекивати од устава тако ниских техничких својстава. Са преко 400 чланова и више од 40.000 речи, Устав је више прећутао него што је казао (уредио). Његов текст значајно премашају број речи садржаних у „Животињској фарми”, а скоро да досеже до обима „Аутостоперског водича кроз галаксију” или „Великог Гетсбија”. Најдужа реченица Устава садржи 315 речи (што је нешто мање од половине дужине текста који управо читате). Обележен незграпним реченицама, контаминираним строгом идеолошком садржином и неупотребљивим формулацијама, послужио је за поустављење тема које ни близу не „добацују” до ранга питања које треба уређивати уставом, било у којој земљи.
Додељивањем суверености „радним људима”, али и „народима и народностима”, Уставом је креиран неуобичајен оквир за будуће разрешење питања ко, заправо, доноси коначну одлуку у осетљивим уставно-политичким споровима. Гарантујући да правом на самоопредељење до отцепљења располажу „народи”, а не републике и (или) покрајине, Устав је пропустио да припреми тле за правом уређено евентуално гашење федерације, јер њиме није био прописан поступак за напуштање Југославије од стране њених јединица.
Уставом је фактички уведена конфедерација, са пуном државношћу субјеката номиналне федерације, дакле и република и покрајина. Нема сличних примера у упоредној пракси да је за промену федералног устава потребан пристанак свих република и двеју покрајина; ово је једно од аутентичних обележја устава конфедерација, не и савезних држава. Покрајине су биле јединице у саставу и Југославије и Србије. Мада је Уставом било прећутно подстакнуто развијање аутентичне уставности савезних јединица, републички и покрајински устави у наредном периоду били су сувопаран и некреативан одраз савезног Устава. Дисолуција Југославије одвила се у нерепрезентативној, једнопартијској атмосфери, бременитој најзначајнијим уставним питањима без икаквих јасних одговора.
Није за хвалу ни изричито навођење имена (и надимка) једне историјске личности (Јосип Броз Тито) у правном акту који је пар екселанс акт општег типа, у оквиру одредбе којом је трасиран пут за Титов доживотни лични мандат на функцији председника СФРЈ. Своје активно и пасивно бирачко право грађанин је могао да остварује само у поступку избора делегата. Припадало му је право да, према метафори једног нашег професора, бира своје представнике у једнакој мери у којој је Адам могао себи да „бира” жену. И друга основна права грађана остваривана су у складу са условима који се постављају законом, дакле ван уставом јасно постављених оквира. Основна права, тако, нису ни била зајемчена.
Својеврсни „црни талас” наше уставности, који је трајао од 1963. до 1974 (а који се временски поклапа са историографски стварним, кинематографским „црним таласом”) нема свог Фехмијуа, Жилника, Живојиновића, ни Макавејева; прави јунаци времена када је усвајан Устав били су његови критичари. Игнорисањем дисонантних тонова власти су припремиле терен за надахњивање екстремних струја широм Југославије (можда најпре баш у Србији, као – до 1989. године – „републици другог реда” тог доба).
Устав је израз визије и вредности у које верује друштво за које је писан. С друге стране, Устав који је усвојен на данашњи дан пре 50 година обележен је дугим низом врло неповољних упоредних и историјских аутентичности, као да су се његови доносиоци били пријавили на имагинарно студентско такмичење у писању непрактичног, збуњујућег, преобимног и лошег основног правног акта државе. Упоредно посматрано, ниједан уставописац у свету није преузео решења садржана у Уставу из 1974, можда јер су тим документом постављене кулисе за разоран крај земље коју је имао да уреди.
А пријатељу са почетка овог текста предложићу ових дана да променимо тему, кад смо већ код полувековних годишњица. Те 1974. Никсон је поднео оставку (једини председник у историји САД који је то учинио), а Југославија је на Светском првенству са 9:0 победила тадашњи Заир, у којем су се, четири месеца касније, за титулу у најпопуларнијој категорији и немерљиву славу борили Мухамед Али и Џорџ Форман. Поред спортских вештина, „народни шампион” је победио по мерилима провокативне речитости, припремљености и привлачења светске подршке. Устав Југославије из 1974. никога и ништа није победио, осим, вероватно, земље чији је последњи темељни акт био.
ПОЛИТИКА
Др Владимир Микић
Научни сарадник у Институту за упоредно право у Београду
