ЗАПИСИ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ , спој су путописа, историјског и етнографског истраживања и одличне, стилски уједначене и језички јасне и чисте новинарске репортаже.
Књига је скуп великог броја записа, укупно 77 ствараних преко две деценије, путујући Македонијом и бележећи да се не заборави. Писац је користио врло богате историјске изворе, сведочанства живих људи са лица места. Текстови су писани као сведочанство доба Немањића на тим просторима, а то је време великих градитељских подухвата и зидања монументалних манастира, цркава и дворова и данашњег доба које је апсолутно то наслеће ставило у запећак и прећуткује га.Станчић је отргао то, није дао да се заборави, да се забораве Срби и њихово порекло, њихово трајање, њихове грађевине, њихов историјски простор.
Значајни део књиге посвећен је једном бездушном, запуштеном стању српских војних гробаља, споменика из Балканских ратова и Првог светског рата, као и цркава и манастира средњег века. Ово дело је црвена лампа нашој јавности и држави Србији о пропадању наше материјалне баштине у Старој Србији, данашњој Северној Македонији.
Простор о коме писац ове књиге пише простире се од Егејског мора и реке Вардар и о том простору он бележи тужну и сурову истину да нас Срба данас у том делу бивше нам земље има само у траговима – како демографски (расељавање током Другог светског рата и после рата и асимилација под комунистичким режимом), још суровије и перфидније политички и духовно.
Милутин Станчић је пратио судбину српских села и мештана тих села и на тај начин дао верну слику процеса дрске, тихе и перфидне асимилације и нестајања нашег рода.
Књига је писана топлим и сочним српским језиком, пуним емоција и врло је блиска читаоцу, а поврх свега, сви историјски подаци су тачни и проверљиви. Писац разговара са људима, они су последњи чувари српске историје и традиције у македонским, некада српским селима и тиме нам нуди карту тих предела натопљену емоцијама. Ово није запис само о нашим рушевинама и српском камењу, ово је сведочанство о нашој славној прошлости која не сме да се заборави.
Овај наш српски писац из Македоније, Милутин Станчић, Србији матици, држави и свима нама приказао је слику истине, патње и бола колико је наша српска баштина разбаштињена на тим нашим историјским просторима заправо непозната нама самима у данашњој Србији.
Писац опомиње да је последњи час да се укључи држава Србија и њене институције за заштиту споменика и гробаља који су још једини сведоци о нашим славним прецима и њиховим делима о ослобађању Старе Србије.
Књига ЗАПИСА Милутина Станчића данас нам је један од ретких ослонаца нашег сећања, она нам је рука подршке оним нашим Србима који још трају на тим просторима.
ЗАПИСИ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ, су као историјска хроника уједно и апел појединца, Милутина Станчића, који није допустио да нестану трагови славне прошлости и предака. Он је спојио научну фактографију са личним болом и муком и ово његово сочиненије је незаобилазна прича сваког озбиљног истраживача и сваког нашег родољуба ко жели да разуме историјску и данашњу судбину нашег српског народа у Македонији, али и на читавом Балкану.
Записи о Бакарном гувну код Прилепа и чувеној бици са Турцима, где су нови млади нараштаји Срба поразили Турке и коначно протерали са српске земље, затим о Брегалници, Зебрњаку, Кајмакчалану, Скопској Црној Гори или о људима – јунацима: Војвода Мицко, војвода Бабунски, бака Милева, Стева Симић и о његовим незаборавним делима, хероина Тодора Загорац, којој се незна ни гроб, Милутин из Дебрешта. Завршетак књиге, круна вишедеценијског рада, јесте текст Скривени траг(ови) српског средњовековног наслеђа у Скопљу, али и текст о Цркви Светог Спаса.
Посебна прича на коју Милутин Станчић скреће пажњу јесте српски писац са тих простора, Анђелко Крстић, учитељ и писац, (први српски роман са темом из Старе Србије Трајан). Свакако у овом контексту ваља споменути и следеће писце: Тома Смиљанић Брадина, Коста Абрашевић, Антон Пановић (Антон Панов), Ристо Крлевић (Ристо Крле),Василије Илић (Васил Иљоски), Цека Стефановић, Тодор Мановић...
Књига Милутина Станчића, сурово је сведочанство за будуће о нашим губицима на тим српским просторима, али и о нади која увек постоји. Ова књига је опомена нама из Србије и Србији, да се ови простори и наша прошлост не сме заборавити. Књига Станчића, верна је одбрана на право и сећање на наше претке. Ово су стопе нашег народа на његовој земљи, Старој Србији (Јужној Србији), данас Вардарској у географском смислу Македонији, а политички Северна, које су вечне и никако и никада не смеју нестати и бити избрисане. Наше задужбине, наших славних владара и кости предака – ратника, док је Србин и српски род, он ће говорити само језиком историјске истине и чињеницама.
Ову своју бесуду бих завршио речима Милутина Станчића из уводног текста књиге Бакарно гумно!
Легенда о Бакарном гумну. Живи ли? Живимо ли, јесмо ли живи? У којој то мери?
БРАНКО РИСТИЋ
У Крушевцу, маја, 2026. са књижевне трибине Живот Срба у Македонији
