29. април 2013.

После извесног времена, пред поновни полазак  на Свету Гору Атонску, сада у великом часном посту, најпре ми је предстојало извесно молитвено настројење, умољавање Бога за благослов Његов да би пут био благословен за обогаћење онога ко жели да посети ово свето место. 

То подразумева и благослов црквених старешина епископа или свештеника, јер се Божји благослов не добија другачијим путем. Након добијања благослова, кренуо сам пут Свете Горе.

 Најпре, сам требао доћи до Уранополиса омањег пристанишног места одакле испловљавају бродови према Светој Гори. Премда сам имао мало  информација о томе како од Солуна стићи до Уранополиса, неким чудноватим следом ствари имао сам велику помоћ људи који су ми се нашли на услузи да лакше стигнем до одредишта. 

Крочио сам на Свету Гору и упутио се у наш Свети манастир Хиландар. Уз домаћине, монашко братство, затекао сам вредне неимаре на радовима обнове конака који су изгорели у великом пожару марта 2004. године. Велику радост у светињи носе бројни наши поклоници који стижу из Србије али и са стране из свих делова Европе па и света. 

У Хиландару 

За четири дана проведена у Хиландару, упознавао сам се са животом у манастиру испреплетеним  молитвом, радом и сусретима са најразличитијим људима. Другог дана боравка на Хиландару, запутио сам се „на излет“ у манастир Зограф. Дочекан сам веома топло, са пуно љубави од стране монаха задуженог за госте. Још на првом сусрету, кроз отворени и искрен разговор, дотични монах није заобилазио ни све оне болне поделе које постоје између православним народама на Балкану. Но, моје дубоко уверење се оснажило да се само на Светој Гори то најмање осећа. Штавише то се превазилази јер благодат Божја и заступништво Пресвете Богородице преображавају те поделе у јединство и љубав.

То сам осетио и у манастиру Зограф и испуњен великом радошћу вратио сам се у Хиландар. Онако, „пешака“, уживајући успут у прелепој природи, сунчаном дану топлог југа. Уживао сам у прекрасној природи, путем кроз веома густу шуму, са покојим поточићем, праћен птичјим цвркутом који употпуњује ту читаву божанствену атмосферу. 

Негде на пола пута, „за паузу“, посетио сам пећину Светога Козме Зографског, великога светитеља кога поштују и поклањају се сви Светогорски монаси. До пећине у којој је светачки живео долази се уз стрме степенике и постављене гвоздене „гелендере“ који „прате“ успон, па придржавањем, некако се попех до пећине. Радостан, вратих се у Хиландар пред Божју службу (Велико повечерје). 

Након неколико дана проведених у Хиландару отишао сам у манастир Григоријат, који је подигао свети Григорије млађи у 14. веку пореклом Србин и ученик Светог Григорија Синаита. Манастир прелеп, и на сваком кораку одише редом (као и сви манастири на Светој Гори). После Великог повечерја поклонио сам се чувеној икони Светог Николе (Црква у манастиру је њему посвећена) и моштима разних хришћанских светитеља Светога Нектарија Егинског, Светог Никофора Цариградског... 

У манастиру се веома поштује и Света Анастасија Римљанка ранохришћанска мученица која је пострадала од незнабожаца. У манастиру је њена прелепа икона. 

Сусретања 

У манастиру Григоријату сам упознао једног предусретљивог брата Грка, који ми је много значио у контактима, испомажући ме у свим приликама када је било „застоја“ због мојег недовољног познавања грчког. Потпуно нетипично за Грке, говорио полако, разговетно, пажљиво наглашавајући вокале, рекло би се „школски“. Тамо где је ипак „запињало“, споразумевали би смо се на – енглеском. Саветовао ми је, ако је могуће, да останем још који дан на Светој Гори, да обиђем још понеки манастир.

Открио ми је да он обилази манастире једном годишње, посебно у време васкршњег поста с пролећа, када је, како вели - најлепша природа. Предложио ми је да одемо заједно у манастир Дионисијат за време Великог акатиста Пресвете Богородице који се служио у петак навече према суботи.

Прихватио сам предлог, премда је била среда када сам морао да напустим манстир Григоријат.   Морао сам барем једну ноћ или две да одем до неког другог манастира, па да тек у петак дођем у Дионисијат. 

Упутио сам се у манастир Светог Павла који је нешто „ниже“ од Дионисијата. Оно што ми се допало и што је за мене бар, била својеврсна новина и рекло би се у неку реку и изненађење, што је читава атмосфера била некако опуштенија, што су монаси били „мало слободнији“, неуобичајено, доста су причали за време службе: Стари игуман је наоко био „мало нервознији“, али баш због свега овога мени се манстир допао и сва та атмосфера у светињи. 

При уласку у манастир срео сам једног веома необичног искушеника. Пришао ми је и заподенуо са мном разговор. Како је служба требала да почне прекинули смо разговор и продужили га након службе. Незнајући одакле долазим, ни да сам Србин, искушеник ми је кроз разговор открио да је на Свету Гору дошао из једне развијене земље „демократског Запада“. Каже да је „пришао православљу“ када је дознао „колико је Срба убијено у Другом светском рату од стране бискупа и усташа?!“ Не скривах изненађење. Чудом се начудих колко страдање нашег православног српског народа сведочи истину православља и Божје правде... 

Сведочења 

Након вечере, која је мени бар, а приметио сам и другима била „мало чудна“,  (боб и није био баш укусан, па су готово сви појели само – чорбу), отишли смо до гостопримнице. Ту нам је гостопријемничар рекао да служба почиње у четири сата ујутру. Мало сам шетао по манастиру, мало читао и нешто пре десет легао да се одморим. Сматрао сам да имам довољно времена да наспаван одем на службу.

Међутим, у току ноћи, по мојој процени, веома рано, такорећи тек што сам заспао, чујем гласно клепало (дрвена справа којом монах позива монахе и вернике на службу). Погледам једним оком на сат и у чуду видим - негде око поноћи.

Признајем, узнемирен, чак сав бесан, изађем у ходник и некако полуразјарено, (надам се да монах ово није приметио) питам га зашто клепало сада - да ли почиње служба сада? А он каже – да, сада почиње. Не уздржах се а да не приметим, како кад је требало у четири? Не знам, рече, можда је нека грешка... 

Спустих се доле у папучама, сретох једног искуснијег монаха, сада нешто смиреније и њега приупитах и, он ми исто одговори – „да, почиње служба, хајде обуци нешто на себе па у Цркву“. Бесан се вратих у собу, непланирано се спремих и сиђох на службу.

Требало ми је добрих пола сата, ако не и више да се смирим да се помирим са тим да сам у сред ноћи устао на службу а не у четири како ми је претходно речено. Но, и то је велико искуство, јер веома често и у животу не испадају ствари како очекујемо, како нам најаве, него другачије. Можда је овако испало због великог канона Светог Андреја Критског који се читао тог јутра, не знам. Тек, манастирски гостопријемничар је направио грешку - случајно или намерно Бог ће га знати. У сваком случају видео сам да ми ту у таквој прилици, смирење није јача страна која је најбитнија у хришћанству. Због овог искуства можда несвесно нисам остао у манастиру Светог Павла две ноћи. Већ сутрадан, дакле дан раније од договора са братом Грком, отишао сам у Дионисијат. 

Манастир Дионисијат је на стени, са веома лепим погледом на море и на пристаниште. У петак током дана, добили смо послушање са братом Грком. У кухињи заједно да спремамо кромпир за поменути празник. За суботу се на литургији очекивало доста поклоника. Бденије је било лепо и дуго са изванредним појањем братства. На бдењу и литургији началствовао је епископ Димитрије (титулу му нисам упамтио). Посебна карактиристика овог манастира је што је гостопријемничар у исто време и духовник који исповеда људе, служи литургију и дочекује госте. Обично у другим манастирима ово није случај јер гостопријемничар је обичан монах без чина и звања, па чак некад и искушеник. 

Планирао сам да останем до недеље, али гостопријемничар ми је рекао да ипак морам да напустим манастир. Потврдило се и овде да у свим манастирима, негде више негде мање, држе до строгог правила када је у питању боравак. Ретко се дозвољава останак у манастиру више од две ноћи. Ја сам опет, успео да останем негде и до три ноћи. Овде ми то није успело. Чак се, рекао бих, поменути гостопријемничар мало и „љутнуо“, али ништа озбиљно. Људи смо. 

Брат Грк ми је за недељу заказао пријем у манастиру Симонопетра. А ја сам се већ у суботу упутио у Симонопетру, са вером да ме неће вратити. Братсво тог манастира слови за једно од строжијих. Упутих се у Дафни, па комбијем до Симонопетре. Дођох у манастир и није било проблема што сам поранио и дан раније дошао. По пријему, са другим гостима, одмах смо одведени у трпезарију на ручак. Иако нисам био гладан, јер сам у Дионисијату обедовао кромпир који сам у петак цео дан секао, чим сам сео за трпезу одмах ми се отворио апетит. Послужен је грашак са неким морским плодовима. Попих и веома питког, јаког црног вина. Укрепих се лепо те суботе. 

После тога питао сам гостопријемничара да ли могу да видим монаха, пријатеља из мог краја. Рече ми да најпре сачекам вечерњу службу. Шетао сам по манастиру. И овде је, као у скоро сваком манастиру на Светој Гори прекрасно уређен врт. Ту су  обично гробови познатијих монаха. Ту је мала Црквица. Шетао сам вртом, помолио Богу и уживао у прекрасном погледу на море. Вратих се у гостопријемницу и случајно „налетех“на мог пријатеља. Топло се поздрависмо и напричасмо... 

Лек за душу 

Након вечерње службе и вечере видех још једног мог пријатеља „из краја“, који се замонашио у овом манастиру. После дугог разговора, одлазим на спавање пошто је служба почињала у пет ујутру. После недељне литургије и доброг и укусног ручка отишао сам у Дафни, па у Кареју престоницу Свете Горе. Ту се  налази Протат седиште свих манастира Свете Горе. Ту је и Скит Светог Андреја Првозваног који је под руководством манастира Ватопед. 

Свети Андреј је био руски манастир. Но, у периоду совјетског комунизма Руси  нису слали монахе у ову обитељ и тај манастир су преузели Грци. И у том манастиру су ме добро дочакали. Гостопријемничар је био мој имењак па ми је, можда и због тога, дао добру собу само за мене самог. У манастиру сам одмах приметио присуство неких младих људи, који су очито, не само по мојој процени, „жестоки момци“, великог „искуства“ са асфалта великих градова. Овде су се очигледно лечили од различитих облика зависности - наркотика или нечег сличног. Упознао сам и неке људе чак из наших крајева са великим проблемима у својим животима. Стигли су на Свету Гору - по лек.

И када сам мало дубље промислио схватио сам да Света Гора није само за „духовну елиту“ која хоће да се усавршава по Богу и у Богу, већ и за најизгубљеније душе овога света, за најгрешније. Јер у томе се огледа сила Божја и са изгубљеним случајевима и патњама најразличитијих врста са којима се људи суочавају. Па тако Бог и Мајка Божја ето и најизгубљеније душе прихватају и лече и помажу им. 

У Кареји сам био и у испосници Светога Саве освећеног коју је подигао наш Свети Сава Српски и у којој се подвизавао. Ту сам живи један вема строг монах. Не прима сваког. Мене је ипак удостојио за малог разговора. Поклонио сам се икони Пресвете Богородице Млекопитатељнице, прочитао неколико катизми (делова Псалтира) и на дар од њега добио икону, неколико разгледница и књижицу о испосници... 

Преко Кареје у повратку покушавао сам да средим обиље утисака, помало и тужан што напуштам Свету Гору. Но, даће Бог, надам се, да поново одем... 

Поуке 

Живот на Светој Гори, по мојим утисцима, јесте поучан, упутан критеријум за све нас хришћане који живимо у свету па и за све људе. Не у том смислу да живимо као они што се тиче спољашњости, јер то свакако не можемо, но у смислу да схватимо свој живот као благодарност према Богу. 

На Светој Гори у манастирима све почиње са молитвом и благодарењем Богу. Светогорски монаси светлост дана дочекују исправљени на молитви, примају следећи дан као дар Божји у потпуности, а не као навику, као нешто што се подразумева како ми веома често мислимо који смо у свету. 

Након богослужења и молитве долази трпеза која је скромна и сасвим довољна да би се живело, служило Богу и ближњима. Све је подређено служби један другоме и заједници. Зато је Света Гора данас по свом устројству најближа апостолском учењу о Цркви и заједници. А, данас иако Црква има овај модел и труди се да га спроведе широм света, чини ми се да је на Светој Гори овај начин живота најуспешнији у поређењу са апостолским (Дап.2,46-47). 

Тако и ми, колко је у нашим моћима, треба да преносимо дух заједништва и љубави и у свету, а кад нам нестане „батерије“ треба поново да одемо до Свете Горе да обновимо душу и да продужимо свој подвиг који имамо у свету. Не треба погрешно схватити и идеализовати Свету Гору, јер и тамошњи монаси су људи од крви и меса и тамо свакако има људских слабости. Међутим, њихова тежња да у потпуности остваре идеал хришћанског живота представља за нас који смо изван Свете Горе ипак пример на који треба да се угледамо. Притом њима је лакше да овај идеал остваре, а често га и остварују зато што Света Гора има пуно моштију светитеља, архитектура и читава атмосфера наводи човека да живи по Богу, а и зато што је игуманија Свете Горе - Пресвета Богородица.  

                                                                                                    Никола Станчић