03. децембар 2015.

Има ли хладних јутара, и ово доба године, пита се човек на прилазу капији Српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну. На том, за Србе незаобилазном месту, на Зејтинлику, Српском војничком гробљу, вечном почивалишту славних јуначких предака, као да некако другачије откуцава сат, као да време, „зна да стане, понекад „крене" и уназад".

По неким ранијим искуствима, сада са зебњом, ипак, дочекује нас одважни деда Ђорђе Михаиловић, старина, одмренеог хода. Легенда човек која зна сваки камен, сваки гроб и сваку причу везану за сени више од 7.000 српских војника палих на Солунском фронту.

Очито нарушеног здравља, деда Ђорђе зашао у 88. годину, са озбиљном плућном бољком, све ређе силази на гробље. У последње време тек понекада и то махом касније током дана. Но, зато је ту од недавно предани наследник на одговорном послу на овм српском меморијалу - Предраг Недељковић, 47-годишњи полиглота, бивши новинар. Он је устаљено већ у цик зоре на задатку, ревносно, спремно посвећен новој улози домаћина бројних посетилаца. Очарани и збуњени, и сада, пратимо деда Ђорђа. Иако отежаног хода, повијен, нешто споријих покрета, не часи, не стаје. Бистрином ума и речитошћу отрежњује пажњу. Одмах пита - одакле смо, и које нам је презиме. И, потом задивљујућом меморијом повезује нам историсјке нити и Скопље, и Врњце, и са лакоћом "лоцира" имена погинулих војника из централне Србије, Македоније... на плочама у спомен капели. Потопм и на мермерним кртовима на гробљу.

Маузелеј

Ко је из које јединице, дела Србије, Македоније, ... сваку алеју, ред, крст, кутак на гробљу зна све без размишљања, што би рекли „види се да то има уј малом прсту".

Застајемо, наврле мисли се роје, једна другу стиже. Прене нас Предраг, као у свом завичају. Краљевчанин - „свакако" нуди ракију, да се прексртимо и за покој душе славних нам предака, на земљу проспемо коју кап. Прича Предраг, течно, епски, својим стилом, разумљиво, динамичније и уз неке додатне појединости, попут детаља да је овде сахрањена и једна енглеска болничарка. Погинула је на тешком ратном задатку, превијајући српске рањенике.

Тешког даха, наставља и деда Ђорђе. Са истим жаром као некада. Пет и по деценија, као последњи у трећој генерацији Михаиловића чувара Српског војничког гробља на Зејтинлику, приповеда и о подвигу и муци. Подсећа на херојство и чојство и колебљиво понашање и однос (не)достојсних потомака. И, као и раније, сада посебно, не пропушта да уз уздах просто исповедно изрекне жал што ето, није имао сина да би га наследио на њему светом послу.

На уређеном, беспрекорно чистом простору крај спомен капеле, међу чаробним чемперсима, лепа стазица, са стране неговани ред бујног цвећа и растиња. Сунчеви призрак југа обасјава сваки кутак. На столу, крај флаше домаће „мученице" донете из старог завичаја, ветар „листа", летњи примерак Националне ревије Србија...

Некако незвано, уз све мисли, избија слика реалност устрептале и у грејане душе данашњим тренутком и местом на овом светом кутку сунчаног југа. Какви контрасти. На прилазима, гробљу, метеж, уобичајена стална бука саобраћаја од трга Метакса. А, након улаза унутар комплекса, подигнутог у облику латиничког слова П, обузима други осећај. Завлада намах неки мир, тишина...смирај

Име Зејтинлик, кажу потиче из доба Отоманске империје. И Турци су, веле, на овим пределима некада узгајали маслине и од њиховог плода цедили уље – зејтин. Па је остао назив локалитета Зејтинлик. Ту се продавало маслиново уље.

Српско војничко гробље на Зејтинлику, на дариваном комплексу од седам хиљада квадрата, изграђено је тридесетих година прошлог века. Цемент из Беочина, клесани „Момин камен" из мајдана у Џепу, комплетно обрађен за спомен капелу као и мермер и гранит за свих две хиљаде надгорбних крстова из Љига, допремљени су из Србије. Ту су уређени гробови српских, француских, италијанских, енглеских и руских војника погинулих у борбама и пробоју Солунског фронта у Првом светском рату.

Комплекс спомен меморијала и гробља подигнут је на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске. У њеном кругу нарастало је гробље, а на том компелсу подигнута је црква.

Завршни радови изградње отпочели су 1933. под руководством архитекте Будимира Христодула, једног од 1300 каплара. На Дан примирја у Првом светском рату 11. новембра 1936. било обављено је свечано освећење комплекса са капелом и костурницом.

Комплекс спомен меморијала и гробља подигнут је на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске. У њеном кругу нарастало је гробље, а на том компелсу подигнута је црква.

Храм

На српском војничком меморијалном комплексу од главног улаза, „води" широки прилаз спомен костурници са криптом оивичен чемпресима са Хиландара. На предњем делу спомен капеле изнад крипте на чијем прочељу је мозаик Св. Архангела Михаила, испод су исписани стихови посвећени српским јунацима:

Незнани туђинче кад случајно минеш
поред овог светог заједничког гробља
знај овде су нашли вечно уточиште
највећи јунаци данашњега доба.
Родитељ је њихов храбри српски народ
горостас у светској историјској војни
који је све стазе искушења прошо
и чији су борци дивљења достојни.
Падали су од зрна, од глади и жеђи
распињани на крст, на голготе вису
али чврсту веру у победу крајњу
никад ни за часак изгубли нису.

Стихови Војислава Илића Млађег одолевају ћудима времена и људи, проламају ветрове, заустављају време, говоре и поручују више но све речи света исписане, као да то и није само стих, већ говор душе, која епоху бола казује, и ризницу непокора употпуњује.

Са друге стране се налази улаз у капелу изнад кога је мозаик св. великомученика Ђорђа Победоносца, рађен по мотивима фреске из Дечана, испод кога су стихови истог песника:

Благо потомству што за
њима жали
Јер они беху понос своме
роду
Благо и њима јер су славно
пали
За Отаџбину, Краља и Слободу

Песма о онима који су срушили два царства и који су својом крвљу исписали светле странице светске историје. Њихову судбину делили су и британске болничарке, француски лекари, добротвори из Швајцарске, Русије...

А деда Ђорђе, прави домаћин, увек са српском шајкачом на глави, опходи се као да смо ту једини, као да није по хиљадама пута изговорио то што је важно, поучно, за наук и сећање и преношење. Вукући са собом помагало – колица с боцом за кисеоник, смирено објашњава - да се не заборави, да је на гробљу на Зејтинлику у Солуну, крај хумки српских војника погинулих на Солунском фгронту, касније покопано и 129 Срба, интернираних из немачких логора и стрељаних у Другом светском рату.

- Овде лежи 8.000 Срба страдалих у Првом светском рату. Њих 6.000 је пренето са грчког фронта на Кајмакчелану, а 2.000 с других фронтова. Ту су и посмртни остаци 8.000 Француза, 3.000 Италијана, 2.000 Енглеза и око 500 Руса, што је укупно 22.000 свазничких бораца, објашњава Михаиловић.

Мало застаје, па наставља, „рекосте да сте из Скопља, има овде бораца из Вардарске девизије". Показује нам плочу са именом - Стојан Бошковић Скопље. Поред је плочица са натписом - војник из Битоља: редов Василије Петковић 1751...

-Мој отац је умро 1960, и ја сам од тада чувар овде. Имам 88 година, али немам потомка који ће ме заменити. Зато имам сада помоћника који ме мења и помаже у свакодневном послу.
Живим овде. И, мој помоћник зна и грчки. И то му је и помогло да добије посао овде. Јер, то је један од важнијих услова, иако се преко 100 кандидата пријавило Министарству рада за посао овде. Ето, и овог као и сваког новембра, на Дан примирја долазила је делегација из Србија, са представницима савезника, али и обичан свет, и пре и после тога, не јењавају посете, додаје.

Деда Ђорђе је имао ту несрећу да у року од две године остане без оца, мајке и брата, када је сав терет пао на његова леђа. За оданост послу чавара светих хумки погинулих српских војника, следује му пензија из Србије. Упркос чињеници да је већ деценијама на снази забрана нових сахрањивања на Зејтинлику, на основу посебног декрета, сачињен је основ за изузетак за вечни дом деда Ђорђа. По његовој жељи, аманету, почиваће крај деде Саве и оца Ђуре.

Јединице

У унутрашњости капеле уклесани су називи свих армијских јединица које су се бориле на Солунском фронту. Ту су ратне заставе јединица, шајкаче, фотографије са фронта, крстови, груда земље из родног краја палих бораца...

После Цркве Св. Димитрија, заштитника града Солуна и Зејтинлик је доста често посећивано место, не само од Срба. Дешава се да у току дана овде буде и по хиљаду људи.

С поносом деда Ђорђе прича нам да се сада редовно служи света Литургија - сваке суботе. Теолог у Солуну Никола Станчић, додаје да је „веома важно што је, од 2010. коначно уведена у редовност евхаристија на српском језику, сваке суботе и на све велике празнике по календару Српске православне цркве". Раније, каже није било литургије. Сада је богосложба редовна, захваљујући братству наше свете лавре српског манастира Хиландар на Светој гори Атонској и игумана оца Методија, уз благослов надлежног митрополита Грчке православне цркве.

(Не)заборав

Знимљиво је видети опхођење двојице чувара, старине деда Ђорђа Михаиловића и његове одмене Предрага Недељковића. Поготово симпатично звучи када се у редовном послу договарају на - грчком. Обојица су ожењени Гркињама...

Предраг је практично преузео све обавезе на српском као и на делу руског гробља. То је простор од око 12.000 квадрата уређеног компелкса. Но, он то не доживљава чисто као посао, то је за њега нешто узвишеније.

Деда Ђорђе остаје ту и колико може и „колико му снага и здравље дозвољавају". Чува старина поуке из бурне и трагичне историје српског народа. У свакој реченици „чувара светих хумки" код сваког изазива силну емоцију подсећањем на вредности жртава, на витешко и непролазно време, на (не)заборав сопствених великих историјских догађаја и њихових јунака. Постоји прича коју испричају буквално сваком поклонику и посвећују се у потпуности било једном човеку, или групи од више десетина људи. Види се да живе скромно, аскетски, али очито испуњени смиреношћу, радошћу, као монаси на светом месту.

Милутин Станчић