17. март 2011.

Из наше прошлости

У периоду од 1918. до 1941. године Скопље је брзо напредовало у свим областима. Током 1938. град је административно покривао још десет околних села.

Сеоско становништво се током времена све више досељавало у град. Крајем тридесетих година двадесетог века већ су постојале приватне и државне здравствене установе. Формирна је здравствена санитарна мрежа која је покривала потребе града, као и амбуланте, болнице, санаторијуми, приватне здравствене и санитарне установе, са тимовима лекара, апотекара, ветеринара, дентиста, бабица...

Радиле су  Амбуланта за радничко осигурање, Државна амбуланта код Окружне болнице, Општинска амбуланта, Окружна амбуланта, Војна болница „Полумесец” код железничког моста на Вардару, Окружна болница иза Железничке станице, Санаторијум „Вардар” код Идадије, Санаторијум „Скопље” доктора Ставридиса и хигијенски завод „Институт за тропске болести” иза Железничке станице.

 У махали Крњево била је смештена стара Војна болница „Полумесец” која се налазила на простору данашњег сајма.

 У кругу Војне болнице 1919. основана је Градска болница за потребе ширег цивилног  становништва. У Војној болници је радило десет лекара, 22 медицинске сестре и болничара, један кувар и колар. Први пут су била ангажована и два лаборанта. У току 1923. године Градска болница је пресељена на нову локацију на падинама Водна. Једанаест година касније -  1934. изграђен је и нови део са новим одељењима. Постепено су се побољшавали услови за рад медицинског особља и збрињавање болесника у приватним болницама и у државним медицинским установама.

 На основу података из дневних листова може се пратити развој здравства у Скопљу. У току 1940. године био је освећен Хирушко-гинеколошки павиљон Државне болнице. Освећењу које је извршио прота М. Пешић, присуствовао је и Краљ, министар за социјалну политику и народно здравље, Драгиша Цветковић, бан Вардарске бановине, Новаковић, командант Армије, генерал Јечменић, председник Општине Панта Јовановић...

Хирушко-гинеколошки павиљон у великој згради била је имао монументалне димензије са површином од 2311 квадратних метара. Зграда је била двоспратна са приземљем и високим сутереном, са укупно 220 соба. Поред одељења са креветима за болеснике, у овој згради је била смештена и централна лабараторија за физикалну терапију, рендген-дијагностика и терапија. Распоред и унутрашње уређење, инсталације, апаратура и сва друга опрема  одговарали су савременим технолошко-медицинским прописима тадашње администрације.

 Добро је била опремљена и Железничка болница код Идадије, надомак  Градског парка. Болница је располагала солидним инвентаром и инструментима као и са квалитетним медицинским кадром.

 Делатности за одржавања физичког здравља становништа обављао је  Хигијенски завод који је установљен 1925. године. У периоду кризних година, од посебног значаја била је делатност доктора М. Ранкова који се залагао да установе при Хигијенском заводу у Скопљу обухвате све слојеве скопског становништва. Поред бројних обавеза Хигијенски завод Скопља бавио се и  испитивањем квалитета пијаће воде. У извештајима из 1934. године осим објеката са добром водом, биле су наведене и разне неповољне околности које су утицале на загађење воде у неким објектима града. Према резултатима, у многим објектима у граду вода није била употребљива за пиће. Обавеза Хигијенског завода, осим установљења санитарно-хигијенских проблема, подразумевала је предлоге њиховог решавања. Санитарно одељење градске управе забранило је коришћење загађене воде, а у сарадњи с техничким одељењем проучаване су и могућности за побољшање квалитета воде.

 У овом периоду у здравственим установама самостално је радило 65 лекара специјалиста. Приватне ординације и државне здравствене установе најчешће су биле у централном градском подручју и у Улици краља Петра.

Радила  су и три приватна санаторијума као мање специјализоване болнице. Један од њих, сананаториум др Александра Ставридиса, који је завршио медицински факултет у Атини, налазио се код Каменог моста. Радио је све до 1941. године.

Други санаторијум био је у власништву др Косте Чохаџића из Ђевђелије. Санаторијум је био на левој обали Вардара до Каменог моста, специјализован за гинекологију и акушерство. Радио је до 1941. године.

Трећи, „Санаторијум Вардар”, др Јоза Пуљезовића, био је специјализован за унутрашње болести. Налазио се код скопског Парка. За болести зуба, уста,   бринуло је десет скопских зубних лекара, док је на одељењу за акушерство радило 13 бабица.

 У старом Скопљу радили су и травари, који су на Бит-пазару и у старој скопској чаршији продавали лековито биље, чајеве за назеб, цревна обољења, смирење и ублажавање болова од многих болести.

 Први здравствени кадар у Македонији појавио се средином 19. века, али то је било премало за задовољење реалних потреба становништва. Крајем 19. и почетком 20. века број лекара у Македонији почео је да расте чиме су стваране могућности да и становништво малих места у унутрашњости добије стручну медицинску помоћ.

 Богатије скопске фамилије имале свог домаћег лекара који је долазио према потребама чланова породице. Најпознатији лекари у граду били су доктор Каламарас, доктор Ставридис и други. За порођаје, најчешће у кућама  породиља позиване су бабице које су добијале одређену надокнаду.