22. јун 2012.

Познати српски фимски режисер Желимир Жилник, специјални гост данас окончаног фестивала креативног документарног филма „МакеДокс" чију је организацију ове године подржао и Културно-информативни центар Срба у Македонији „Спона" на вечери посвећеној његовом делу изнео је своје погледе и открио део оптимистичких савета младим ауторима.

Као специјални гост овогодишњег фестивала креативног документарног филма „МакеДокс" у Скопљу, Желимир Жилник одржао је јуче мастер клас за све заинтересоване љубитеље документарног филма.

Након завршетка филмске радионице, на вечери, на којој је кодомаћин била Спона, у пријатном амбијенту Куршумли хана у старом делу Скопља, посвећеној његовим делима, у разговору смо упитали шта је поручио младим македонским синеастима.

„Нико им не поручује оптимистичке ствари, а ја сам нашао једну: Рекао сам им да нова технологија која им стоји на располагању, нове дистрибутерске могућности, односно гледање филмова преко ДВД, Интернета за њих стварају и отварају веће шансе него када сам ја био млад. У моје време правити филм оном техником је било као сада фијакером кренути од Скопља према Бечу, а они имају шансе да иду авионом. Онда сам им на примеру филмова које сам направио последњих 20-так година од када наше бивше земље нема, показивао методологију рада тих нискобуџетских филмова. Направио сам око 15 филмова у последњих 20 година, а доста од њих иду по целом свету, па сам им причао који су путеви данашње дистрибуције филова који нису произведени ни у великим студијима, нити са великим буџетима", открива угледни режисер.

- Да ли је већа драж снимати, као некада документарце на целулидној траци од 16 милиметара, па их пребацивати на „35-тицу," или сада, са дигиталном технологијом ?

„Онај ко се за филм интересује и кога тај медиј узбуђује као начин схватања живота у моменту одвијања, њему је и један и други процес прилично сличне природе. Међутим, знате у чему је разлика ? Ми смо некада због те скупе, или слабо достижне технике и филмских трака имали један дужи период истраживања, са оловком и свеском у руци, тако да смо у том истраживању правили и неку селекцију информација, па нам је онда снимање било компактније. Излазило би се са камером на терен и за три дана би смо снимили документарни филм. Данас људи без истраживања почињу да притискају дугме камере и онда се за неколико дана добије 10-15 сати снимљеног материјала са којим месецима не знају шта ће да раде у монтажи, а то их веома исцрпљује. То сам покушао да им објасним, да треба и од старог метода узети нешто у обзир и користити", каже Жилник.

- Да ли може да се живи од документарног филма - не оног рађеног за велике телевизијске куће, већ од пројекта насталог из уметничке визуре ?

„Независна продукција, која је уствари та врста бављења филмом као уметношћу, ризична је као и сликарство, графика, скулптура..., и ти млади људи који почињу имају често тешкоћа да уметничким радом обезбеде егзистеницију. Ја сам им говорио да морају то да укалкулишу и да се баве и неким другим професијама док не напарве неку врсту пробоја у том медију. То је тако свугде у целом свету. Живети од уметности је ризик и борба. Половина највећих уметника Европе, од Тулуз Лотрека па до Рембоа су завршили тако што нису ни трећину свог живота обезбеђивали уметничким радом".

- Код играног филма аутор може да рачуна и на комерцијални ефекат, а код документарца углавном, у већини то није случај. Да ли се данас нешто мења у том погледу ?

„Има ситуација да и документарни филм буде јако успешан. Ја сам доживео бар десетак таквих случајева, рецимо са филмом „Тито по други пут међу Србима", који и није филм, него хепенинг. Он је у Холивудским процентима вратио свој улог. Због те нове, једоставне и економичне технике ви можете документарни филм данас да направите са 10 до 20 пута мањим улогом него некад", сугерише Жилник.

- Да ли младим синеастима на простору бивше Југославије данас мањкају праве идеје. Да ли оне имају ону тежину коју су некада имали документарни филмови, или су сада те идеје базиране махом на неколико група социјалних питања и увек курентну ратну тематику?

„Идеје су најдрагоценија ствар у свим уметностима, па и кинематографији. Једино код нас у ексјугословенским државама ми данас немамо профилисане ни продуценте, а ни уреднике телевизија који ће знати да цене идеје. Ја мислим да постоји велика разлика од некада и данас. На пример, 80-тих година ја сам радио доста телевизијских филмова, и то филмова са којима се и данас поносим, рецимо „Бруклин - Гусиње", „Ферије", „Вруће плате", телевизијски филм „Црно и бело", „Стара машина"... Али уредници телевизије Београд са којима сам тада разговарао били су Слободан Стојановић, који је уједно и писац серије „Више од игре" и Мухарем Первић, који је један од наших највећих литерарних есејиста и позоришни критичар. Мени је било довољно да тим људима, без много објашњења, кажем само идеју. Ако је она била добра, они су је препознали у три минута. Док би попили кафу, они би ми рекли: смисио си нешто, иди одабери екипу, уради и донеси материјал. Ви данас ретко можете на 50, 100, или 250 српских телевизија да нађете човека који има 10 процената знања и критеријума, осим ова два човека која сам поменуо", изричит је Желимир Жилник .

Педагошки траг аутора

Српски синеаста Желимир Жилник, (рођен у Нишу, 1942. године, живи и ради у Новом Саду) , аутор је значајних играних и документарних филмова, награђиван на бројним домаћим и интернационалним филмским фестивалима.

Један је од зачетника жанра доку-драма, а од почетка рада на филму окренут је савременим темама, не либећи се да обрађује друштвену, политичку и економску критику свакодневице.

Још од првог играног филма „Рани радови" ( 1969), награђеног Златним медведом на Берлинском филмском фестивалу и са четири награде у Пули те године, који обрађује студентске демонстрације 1968. и велики потрес исте године након окупације тадашње Чехословачке, који се услед судског-цензорског замешатељства и погрома наметнуо као општепознато место и онима који за детаљније проучавање филма баш много и не маре, па све до скорашњих пројеката, Жилник оком камере истрајно успева да ухвати обрисе времена док оно не умакне у окриље прошлости где су свакаква домаштавања и релативизовања и могућа и пожељна.

У филму „Тако се калио челик" (1988) и ТВ серијалу „Вруће плате" (1987), Жилник детаљно приказује урушавања једног грандиозног, утопистичког сна о праведном друштву.

„Тито по други пут међу Србима" (1993) доноси испод сача свеже виђење презасићености овдашњјег плебеса историјом и историјским, док „Марбле Асс" (1995), уз луцидну зачудност нуди портрет тоталног и тешко појмљивог лудила више-мање мирноподских 90-их у Србији са Милошевићем на челу.

Слом система вредности у пост-транзицијским земљама централне и источне Европе, проблеми избеглиштва и миграција у новонасталим околностима проширене Европе само су један од оквира тематских циклуса овог мајстора играног и документарног филма.

Уз континуирани ангажман на филмској продукцији, Жилник се од 1997. године бави и педагошким радом. Он је ментор и извршни продуцент низа међународних филмских радионица за студенте из региона југоисточне Европе, а као гостујући предавач сарађује са више иностраних филмских школа и Универзитета , попут оних у Лондону, Бечу, Будимпешти, Малмеу.

Д.Ј.

„Аргентинска лекција" најбољи филм на „МакеДоксу"

„Аргентинска лекција" режисера Војчека Старона добила је награду „Кромид" за најбољи пројекат у главној селекцији Фестивала креативног документарног филма „МакеДокс".

- Импресионирани смо снагом визуелног приповедања приче, зачињеном поетском димензијом и капацитетом филма разоткривањем дубоких и комплексних емоција очима дечака и девојчице који расту на раскршћу између двеју култура, наводи се у образложењу жирија скопског фестивала.

У селекцији за најбољи филм новог аутора, награда „Млад кромид" припала је филму „Мисли да је најбољи" Марије Кихлберг. Награда „Кокарче" за најбољи филм за децу и младе додељена је филму „Никијева породица" словеначког режисера Матеја Минача.

Жири задужен за признања за етичке идеје једногласно је одлучио да за победника у овој категорији прогласи филм „Мобилни телефон" Неџата Беговића, а награда за филм са најбољом презентацијом људских права припача је Патрицију Гузману за филм „Носталгија за светлошћу".