22. јануар 2017.
Избором лирике, у стиховима Славице Клеин, аутора књиге »Живи ако смеш«, одсликава се морално стање њеног духа и одлучна решеност да не поклекне и да се не преда пред вишегодишњим безразложним оспоравањем и завишћу оних којима није одговарало њено настојање успостављања другачијег односа вредновања српске књижевности и културе у дијаспори.
Није им се допадало ни то што је све радила са уверењем. Њен сликовит и занимљив стил изражавања кроз отворени стих многима је представљао трн у оку. Витешки храбро, усамљена, криковима изазова и искушења, беса и бола, али и повременим интервалима среће и задовољства који се ретко, с времена на време, појављују у њеним песмама, одлучна је да коначно учини нешто од свог живота, али и да успостави нове вредности у стваралачкој уметности.
Славицу Клеин, најмлађу од три сестре, рођене из мешовотог брака, упознао сам у Бечу, изузетно хладне мартовске вечери 2016. године, на књижевном сусрету писаца дијаспоре.
Жива и поетска реч жене са визијом Српкиње и мајке, њена непоткупљива свест и савест у тренутцима великих животних искушења, резултирала је књигом љубавне поезије, али не само љубавне.
Песме у књизи су нанизане по реду од црних, животних , љубавних, преко религиозних и социјалних. Кроз њих се провлачи јасна нит жеље да раскрсти са ужасном празнином окружења, погрешном љубављу, али и са много значајнијим дешавањима која су чинила окосницу њеног живота.
Корачајући по уредничком задатку кроз стваралаштво ове врле песникиње, остајем затечен сопственим питањем; да ли је њена поезија раскрсница између лирике и нарације, или су, што је највероватније тачно, саливене једна у другу, и чине њен препознатљив стил, из којег ће се тек изродити моћна прозаистичка фигура на књижевном небу.
Због тога није чудо да је, у раскршћу времена сопственог проживљавања између егзистенцијалне борбе опстанка, бриге над судбином порода, шире гледано, и окружења, народа и земље којој припада, одлучила да баш на крају великог поста, симбола новог почетка и прочишћења, изникне књигом, али и новом животном снагом и оптимизмом.
Књигу Славице Клеин »Живи ако смеш« најтоплије препоручујем вашој пажњи, са жељом да се сви заједно што чешће запитамо, баш као што то чини и песникиња: Којим су се стазама запутили људи?
Радован Б. Милић, књижевник
***
... а да си хтео, стао би, обрисао ми сузе
и љубав узео…
Ал' љубав, шта је то?
Не, то није за мене...
***
... Питам те: да ли је љубав
да волим само ја… А ти
да поиграваш се са мном,
као ветар са промрзлим
листом на снегу.
***
... Слушам у тишини и чекам, можда се појавиш,
можда ти треба рука моја,
да те помилује и каже „не брини“;
а ти добро знаш да, и после свега,
љубав чувам само за тебе...
***
... Пустила бих гране
да олистам,
птица на њих да слети...
Прете ми...
Из корена желе
ишчупати...
Јачи су...
Живи ако смеш,
јер свакако ми је мрети...
(Славица Клеин)
