Драги пријатељи; заиста је ово јединствена прилика да на сасвим посебан начин разговарамо о нечему о чему мислимо да пуно знамо, а заправо ту наше знање прилично запире, и оно је сведено на неке уобичајене фомуле стереотипе, и врло врло поједностављене форме. Милутин Станчић се својски потудио да нам објасни Македонију на неколико врло важних нивоа за нашу културу, духовност, државност и наслеђе. И то је веома важно. И то је кључно питање, дали би смо ми у овом простору изгледали тако како изледамо да немамо и тог јужног дела нашег идентитета?!

Сваки пут имам потребу да појасним, ова књига је најстала у мукама, из муке настала, и то се потврдило када смо имали промоцију у Грачаници, схвативши да је аутор стигао, али књига нема, јер је на прелазу Ђенерал Јанковић забрањен пренос овог наслова, јер је погледом у гепек установљено да су то Записи из Македоније. Само једну можеш да пренесеш. И онда се Милутин сналазио, па је његов пријатељ касније стигао са остатком примерака. То је прича о књизи и њеном настајању јер она је заправо путопис, једна врло сложена структура, врло сложених наизглед једноставних прича, у којима наш аутор, има оно што данас ретко и оно што је Владика Атансасије објаснио као географију у табанима. Без обзира на технологију, дигиталну доступност, свепрустно снимање свега, географија у табанима вам даје дубинско искуство духа културе, нације, и што је још важније - реалног тренутка. Јер ово што је Милутин урадио је прворазредни документ реалности који је заснован на четири нивоа:

1.    Митски

2.    Средњевековни

3.    Борба за осолобођење

4.    Реалност

Свака од тих прича нас води кроз ова 4 нивоа.

Не случајно књига почиње причом о Бакарном гумну. Ради се о једној легенди о сеоби Срба с југа на север, Легенда о Бакарном гумну.

„Код становништва је постојала легенда о Бакарном гумну. Срби су у сеоби од Солунских крајева носили огромно гумно од бакра да би при сеоби могли да обаве вршидбу. Када су отишли на север, на својој јужној међи су закопали Бакарно гумно. Становништво је приликом прича о подели Македоније увек тврдило да ће српско бити до гумна, за које су становници увек говорили да је јужно од њихових насеља“. Дакле желе да имају ширину и да остану у кругу свог националног идентитета, своје вере, културе. Идентитет је јако важан. То је и она цивилазацијска промена тренутак са сточара прелазите на земљораднике. Постоје неколико сјајних дефинција која припадају Миулутину.

Шта је још важно, сва места, топоними, симболи су брижљиво проучени, он цитира Јеротија Рачанина који ју је забалежио 1704.године. И везана је за Овче поље...и свака прича има ту митску компонентау, која се наравно наслања на оно што ми виидимо као наш средњи век. То нам је најблискије, без обзира како год изгледало. То је имовина Немањића у Македонији. То нам је најближе. То је оно што ми доживљавамо као приородно своје, без неке посебне интенције.

Предивна је његово виђење Скопске црне горе, помало сам се проналазио у свему томе, јер сам се једном затекао тамо са архиепископом Јованом који је по нишком договору остао у оквиру СПЦ, и како смо сећам се били бруталчно избачени у манатиру Св. Никите без икаквог разговора да ми можемо ући. Али, Милутин улази, и као неко ко је аутентичан. И он види следеће, то је једна од најдивнијих слика која говори. Ова књига је заправо пуна слика које иду на рачун његове поетске природе, али су врло тачне, ево описа једног тренутка: „Нарочушене новчанице са непребрисаних икона“. Јасно је да је ту дошла нека врста стихије, да је и да је ту дошла запуштеност. Једна од важних термина наших јужних простора. Дакле: препуштеност, запуштеност и привременост.

Ти термини нам озбиљно измичу под ногама.

Имам потребе да полемишем са Дејаном Алексићем. не прихватам термин мањина. Живећи у тим околностимас, ни једна човек на планети није мањина. Он је икона божија и као такав не може бити мањина, нарочито ми са горким искуствима, Крајина, крајишника, померања, ломова; немамо право на осећај мањине. То је то, без обзира што ће можда то деловати некоме као осећај више вредности, можда он може бити увредљив за друге, али након свега, уз оно што баштинимо у Македонији нисам сигуран да треба користимо тај термин.

Једна од дивота овог рукописа је топлина, можда је то варљиви осећај, јер велики број људи то и осећа – топлину чак на граници неке меланхолије, неки однос према Македонији. Македонија -  то је нешто топло. И ова књига је препуна тих топлих слика и које су врло вешто урађене укомпоноване са комбинацијом страха тих сведока. Па нећу да вам кажем презиме, а онда видите какав ту страх спава, и шта је његов идентитет, и завршавам са тим идентитетом.  Желим да вам прочитам одломак из Кучевишта:

„Обронци познати. Мили. Поново дочекују у оном познатом засеоку у Кучевишту, неколико маала у Кучевишту, сличан ток у Бањану, Чучеру, Побожју, док кораком замишљеним изнова опет и опет идемо у сусрет светињама и човеку. Ходамо, а опет оно нешто тешко и загонентно притиска“. Ето то је тај тренутак односа са Македонијом - маланхолија, притисак , губитак, нешто што ту има недефинисано. И сад каже:

„Нека мучна недореченост“.

Али, где се она разрешава? У овом средњевековном тренутку који је ннма реалан и жив и садашњи. У црквама на тим обронцима Скопске црне горе и којима он каже:

„Очи живе гледају са фресака“.

Милутин Станчић нигде не иде без молитве. То нећете наћи код савремих писаца, путописаца. У свему има не своју, него канонску молитву. И сваку причу боји молитвом, јер осећа да та молитва треба том простору. Има Милутин претходника у јужним крајевима у овом послу. По послу писања, по послу националног сведочења вере, и одбрани онога што је, и топлине до које ва, је стало и боја до којих вам је стало, великог претходника, он се зове Григорије Божовић. Препоручујем да се тај човек чита. Имао је несрећну судбину. Стрљали су га после Другог светског рата комунисти, он је био Андрић српског југа. По једној генијалној особини. Изгледа да је све знао. Не прорекао, не предвидио, него знао, и толико тога обишао у том нашем културолошком контексту што је и за данашње прилике право чудо. Милутин има ту потребу да пронађе меморијале, гробља, спомен обележја и много тога другог што имамо у Макеоднији. Тај први праг је Косово и Метохија, али извините, ми немамо толико гробаља. То је тај трећи ниво читања – Ослобођење!

У овој књизи нема замагљивања у тој нововековној важној компонентни ви тачно видите од кога се страда.

Аутор такође користи диван термин: „Дупло дно идентитета“. Сви размишљамо о том идентитету, пуна нам је глава њега. Али Милутин говори о том дуплом дну. Испод тог првог слоја можете да пронађете онај други што је остао између та два нивоа.

И да у њему пронађете духовност, културу, задужбине митилогију, и живог човека. Лице. Много је пронашао живих фресака, и много живих, драгих људи; живе цркве и сведоци културе идентитета и нашег општег постојања у Македонијии.

Хвала ти Милутине за овај рад, и дар и за све што си урадио.

Живојин Ракочевић, на промоцији књиге Записи из Македоније у Народној библиотеци Стефан Првовенчани у Краљеву, 21.маја 2024.