23. септембар 2010.

Пола века перепознатљивог поетског стваралаштва песника и романописца угледног педагога Миланке Миловановић Зафировскe, синоћ је свечано обележена у препуној сали МКЦ у Куманову, уз богат културно-уметнички програм и промоцију њене најновије збирке песама – „Признајем".
Миланка Миловановић-Зафировска, рођена је 24. јуна 1939. године у Крагујевцу, где је и завршила Учитељску школу „Милоје Павловић". Као ђак генерације ослобођена је дипломског испита. Те исте 1959. године долази у Куманово и почиње да ради у Основној школи „Вук Караџић", где је провела читав свој радни век од 35 година.
Објавила је три збирке песама: „Свитање сећања", „Гарави сокак" и „Признајем", као и збирку поетских прича – „Укус греха"...
Комплетна посвећеност учитељском позиву и с љубављу утканом опредељењу за поезију, у свом Куманову, рођеној Крагујевчанки, путевима судбине доведеној на југ, град је умео и данас зна да цени, вреднује и да јој се одужи. Међу бројним наградама Миланке Миловановић Зафировске, јесте и новембарска награда Куманова, а синоћ је, њој у част уприличена и завршна богата свечаност којом је окончано овогодишње Кумановско културно лето.
Додатно надахнута свечарским сусретом са драгим пријатељима, рођацима, бившим ученицима, сада одраслим љдима, суграђанима и гостима, Миланка Миловановић Зафировска се предала тренутку, као свој својима, и, потврдила своје песничко мајсторство, али и богато драмско искуство пренето многим генерацијама Куманова.
У богатом и креативно осмишљеном културно-уметничком програму, драгој и омиљеној Миланки у част, учествовали су глумци Народног позоришта у Куманову, чланови фолклора „Срма", певачи, млади плесни парови, њени пријатељи различитих генерација.
Обележавање златног јубилеја пола века књижевног стваралаштва и промоција најновије збирке песама „Признајем" Миланке Миловановић Зафировски у Куманову, изванредан је пример културног била једног града упутног и за многе велике центре. Такву посећеност и такво искрено пулсирање публике са слављеницом и њеним песмама, разумевање и осећање стиха и поетске поруке, заиста се ретко сусреће и у назови великим културним центрима не само у Македонији.
Куманово је и овом свечаношћу, знало да се на прави начин још једном одужи својој песникињи и учитељици, али, истовремено и да, по ко зна који пут, потврди своју културну вредност као упутан пример другим центрима.
Слављеница је у обраћању подсетила да је поносна и горда на свих својих 18.377 кумановских дана. Баш у знаку потврде њеног стиха за ра змишљање из песме „Ја сам изгледа" – „Ја сам, изгледа, кратко живела, али дуго, дуго трајем..."
Миланка Миловановић Зафировска је са посебним емотивним надахнућем које просто плени, пуни груди елегичним набојем и осваја до навирања суза у очима, казивала своје песме и из ранијих збирки попут бриљантних стихова „Воз за Сталаћ", „Морава", уз звуке легендарне „Ој Мораво", па до „Очева колица"...и, посебно – „Признајем".
- Корача она у прошлост, иде руку под руку са садашњошћу, другује са јесенима, зимама, пролећима и летима, кроти дивље беле коње на небеским преријама, открива жеље да у голим гранама уплете гладне прсте, да у њима може пролеће да пролиста. Присећа се једног лета, врелог љубављу, надом и вином, када је њено срце заживело у једном срцу и веровала да љубав може бити вечна, а не да угине као стара птица. Топлом надом поручује срцу да се не боји од снегова јер ће га вејавица мимоићи.
Упркос емотивној ранљивости, у делу песама назире се врело и ведрина која милује живот....
Песме карактеришу реалистична дескрипција, метафора и поетски симболи. Смисао речи је складан и мелодичан, рекла је и записала у рецензији најновије збирке песама „Признајем" Миланке Миловановић Зафоровске, професорка Виолета Деур.

Признајем

Признајем:
ја нисам волела псе везане ланцима
и њихове псеће очи, влажне и тужне.
Мени су све баште иза црних ограда
проклете, уклете и ружне.

Признајем:
ја нисам волела бисере и злато.
Болела ме је његова боја болесножута.
Ја сам правила огрлице од дивљег кестења
и камења нађеног крај пута.

Признајем:
ја сам волела успутне кафане,
очи пијаница, тугу виолина.
Није ми сметао прљави столњак
с бокалом обичног белог вина.

Признајем:
за мене је постојала и девета страна света
и ја сам увек ишла на ту страну.
За мене се опали трешњин цвет
увече враћао на грану.

Признајем:
можда сам грешила. Можда много.
Онолико колико други нису смели.
Ал не дам ни мрвицу од свога греха,
чак и кад би сте је хтели.