Једном су радни вод четири дана одвели у Соколовић Колонији и копали су према Илиџи. Тад су посебно награбусили. Не због батина и малтретирања, на то су огуглали и у Храсници, већ због гладовања и смјештаја. У Соколовић Колонији их увече нису враћали кућама већ су их затварали у Енкерове коморе за дозријевање банана. Ту су им чувари - "шаљивџије" у току једне ноћи неколико пута дизали температуру просторије на четрдесет степени, а онда је смањивали испод нуле.
- Србиии, ово је да вас подсјетимо на термалне изворе на Илиџи и ледену Босну, које никад више нећете видјети.
Кад су радни вод вратили у Храсници Марко је одахнуо. Жени и кћеркама није говорио гдје је био мада је супруга примјетила његову исцрпљеност и тешку прехладу. Ни она ништа није питала. Кувала му је сирову коприву и привијала маст и новину на леђа и груди.
- Нека, мила, остави дјеци да једу.
- Не воле оне маст.
Јутро послије масти изгледало је да ће бити обично храсничко јутро радног вода. Копање, понеки ударац, псовке, пријетње и повратак кући. То вече бивши власник предузећа за продају и поправку компјутера Марко Симић није се вратио кући. Исто тако ни наредна два дана. Трећу вече, бивши портир у Симићевом предузећу, Муниб Лончаревић дошао је на врата стана у Улици Халид бега Храснице и не улазећи Марковој жени саопштио вијест.
- Госпођо Росо, - видно потрешен Муниб је кршио руке и гледао у под - директор је погинуо. Погодио га је четнички снајпер с Илиџе.
Госпођа Симић наизглед мирно примила је вијест. Тек кад је Муниб отишао и за њим затворила врата сјела је на под и у ходнику се нијемо исплакала.
- Шта ћу сад? Шта ћу с дјецом? И нас ће силовати у свлачионицама Фамоса или у Јавној кући за Српкиње.
Цијелу ноћ није заспала.
Трзала се на сваки шум. На сваки звук с улице.
Куцање на вратима учинило јој се као удари граната. Није устајала. Куцање се понови.
- Мама, неко куца. Мора да је тата.
Онако у тренерци у којој је спавала тешким кораком Роса прође до улазних врата и отвори их не гледајући кроз шпијунку. Биће шта мора бити.
Испред врата стајала су три војника. Један од њих имао је чинове. Он салутира.
- Госпођо Симић, ја сам Сејо Ђулић помоћник команданта за морал и вјерска питања Четврте моторизовене бригаде и дошао сам да Вам саопштим да је Ваш муж Мирко Симић погинуо јуначком смрћу за одбрану Босне. Сахрана покојника биће данас у подне на гробљу иза Дома културе. Неко ће доћи по вас. Треба ли вам сад нешто?
- Не. Не треба. Све је у реду.
- Добро. Боримо се.
Официр поново салутира и Роса затвори врата за војском. Тек тада је видјела да у ходнику иза њених леђа стоје њене кћери и безгласно плачу. Роса их обје загрли.
-Ее, сиротице моје.
Сахрана је била тачно у подне. Лијеп августовски дан, небо без облака, примирје, на гробљу иза Дома културе један сандук прекривен бијелом заставом са грбом краља Твртка, зашиљена даска са исписаним именом покојника, вод војника постројен за почасни плотун, официри, цивилно руководство општине и Роса са кћерима. При спуштању покојника у раку један официр на трубу је свирао химну БиХ, војници су пуцали у ваздух, а послије сахране сви су Роси и дјеци предавали саучешће. Посљедњи у колони био је командант Четврте моторизоване бригаде Фикрет Превљак. Он је носио малу кутију.
- Госпођо Симић, Ви и Ваше кћери сте понос и брига цијеле Босне и Херцеговине. Примите овај орден "Златног љиљана" који је ваш муж зарадио својом жртвом и храброшћу. Све што вам затреба слободно се обратите мени, свим официрма Четврте моторизоване бригаде и грађанима Храснице.
Роса је плакала. Дирнута пажњом и добротом.
Десетак дана касније кад је неколико конзерви однијела Жарку Тодоровићу, куму и Марковом сапатнику из радног вода, он јој је тихо, све држећи длан преко уста, испричао.
- Кума Марка је убио Муниб Лончаревић. Тражио му паре и тукао га држалицом од крампе. Моја кума, кум је умро од батина.
- Ми нисмо имали паре. Све смо пред рат уложили у робу, а они су нам робу отели.
- Знам.
- Што су му онда дали "Златног љиљана". Брукају га мртвог.
- Треба им због пропаганде у свијету, да су мултиетнични, а ти ћути, не причај, тако ћеш лакше преживјети.
Роса Симић је знала да им је Жарко искрени пријатељ и послушала га је цијели рат. И кад је он размијењен и отишао Србима она се држала његовог савијета. Заузврат добијала је храну и огрев, престала је да се трза на шумове, а дјевојчице су расле. Њима никад није одала тајну.
Неколико година послије рата у стан у Улици Халид бега Храснице позвонили су кум Жарко Тодоровић и непозната жена. Пијући кафу и ракију Жарко прекину своју причу о животу у Братунцу и куми представи непознату.
- Кума Росо, ово је госпођа Даница из Института за истрагу ратних злочина Републике Српске и она је упознта са твојим случајем и смрћу кума Марка. Дошла је да види с тобом да свједочиш против Муниба Лончаревића.
- Добиће иземеђу пет и осам година затвора,
- И послије три изаћи на слободу. Хоће ли то вратити мог Марка нашој дјеци?
- Биће задовољена правда, - Даница је била из Србца.
- А хоће ли ми Република Српска обезбједити стан, редовна примања од којих могу живјети и бесплатно школовање дјеци?
Даница није одговарала. Кум Жарко Тодоровић гледао је у под.
- ... Не знате ви шта је мука.
Недавно сам срео Жарка Тодоровића и одговорио ми је на упит о породици Марка Симића.
- Обје кћерке су му докторице. Живе у Њемачкој. Старија се удала за момка из Алексинца. Имају сина Марка. А кума Роса је продала стан у Храсници и од тих пара купила викендицу у Тилави. Љети тамо гаји руже, а зиме зимује код млађе кћери у Берлину.
На гробљу у Црквинама, у Источној Илиџи има један бијели крст и на њему златним словима уклесано је име "раба божијег" Марка Симића, године рођења и смрти и порука "захвална супруга Роса и кћери."
Жељко Пржуљ