Трагом фото печата и речима вечности ка Манастиру "Светог Преображења" - Зрзе у истоименом селу, надомак,  Прилепа. И близу, а далеко. Северозападно од града подно маркових кула. Тридесет и четити километара удаљен, на 1.000 метара надморске висине у подножју планинског венца Даутица.

Овај манастир је ту саграђен управо зато што се налази на стратешком месту, на југоистоку се простире Пелагонија, на северу област Азот и на северозападу Порече.

Обнављан је неколико пута, фреске у манастирима су очуване само у фрагментима, сматра се да су насликане у XIV веку и да поседују изузетну уметничку вредност.

Манастир је окружен прелепом природом. Овај манастир се састоји од неколико средњовековних цркава под истим кровом - Црква Светог Преображења, Црква Светог Петра и Павла, Капела Светог Ђорђа и Николе. Све ове сакралне грађевине сведоци су и чувари културе и традиције читаве регије. Испод манастирског комплекса налазе се монашке ћелије, чији велики број сведочи о овом манастиру као значајном религијском центру и богатом духовном животу монаха који су припадали високим редовима. Манастир Светог Преображења је подигнут средином XIV века, за време владавине цара Душана, "трудом и подвигом" монаха Германа. У то време православна митрополија била је у Прилепу, са митрополитом Јованом на челу, а он и његов брат Макарије били су чувени зографи, и њима је поверено осликавање унутрашњости манастира Зрзe. Фреске тада настале, данас се чувају у фрагментима, а и даље снажно сведоче о предивној визији ових монаха, који су компоновали старо-византијски стил са бојама до тада нетипичним за фрескосликарство, свежим и невиђеним на овим просторима. Својом лепотом и вредношћу посебно се истичу Животодавни Христ изнад самих врата и Пресвета Богородица Пелагонитиса.

Манастир је напуштен за време султана Бајазита, па је обнављан. Око 1400. године манастир су оправили кмет Константин, са синовима Јаковом, Калојаном и Дмитром. Према легенди, и отац и син - и краљ Вукашин и краљевић Марко Мрњавчевић, у овом манастиру правили су своја венчања. Вукашин је оженио Аљену, а Марко - Јелену.

Око манастира на ширем потезу тога краја одиграле су се битке између српских и бугарских чета на почетку 20. века. Заседе, уходе и на положајима планине Даутице.

За овај крај везује се и Василије Трбић, који је овде водио борбе на Смилевском вису код Небрегова (родно село Блажета Конеског).

Војвода Василије Трбић је авионом, слетео на у том региону и организовао герилски отпор окупатору, непосредно након повлачења српске војске у Првом светском рату...између 1916-1918...по чему је у народу остао у трајном сећању. И данас се у појединим селима може чути старина како тихо, сетно прича догодоштине и приче о Василију.