22. новембар 2012.

„Зверињак" и „Смрт човека на Балкану" на „Синедејсу" – ипресије за размишљање
Пројекције два српска филма „Зверињак", режисера Марка Новаковића и „Смрт човека на Балкану", Мирослава Момчиловића, у програмском понуди шестог дана Интернационалног фестивала европског филма „Синедејс" у Скопљу, кроз разговоре са актерима и ауторима пројеката изнедриле су снажне импресије које остављају публику у продуженим размишљањима и задатим поукама.

Српски телевизијски филм РТС-а "Зверињак" са Николом Ристановским у главној улози, примијерно је приказан у склопу фестивалског програма у биоскопу „Фросина". После пројекције у разговору са публиком и новинарима о пројекту у сасвим отвореној и непосредној подели импресија били су главни глумац Никола Ристановски, режисер Марко Новаковић и директор фотографије Бојан Ракић.

На питање како се одлучио да главну улогу у специфичној филмској причи с почетка деведесетих, усред распада заједничке јуфедерације, повери баш Ристановском, Новаковић је одговорио описом „фаза одлучивања".

 - Николу сам гледао у више фаза у животу. У некима од њих нисам знао ни како се зове. Но, запамтио сам неке реплике које су ми остале просто урезане. После тога сам Ристановског гледао у неким позоришним представама и онда су ми се враћале оне реплике. Није било дилеме када сам се одлучивао за улогу која је просто била њему намењена, рекао је Новаковић пред публиком у „Фросини", истичући чињеницу да је Ристановски тренутно један од најпопуларнијих и најбољих позоришних глумаца.

Укратко најнепосредније објашњавајући предности и неддостатке, мане, ауторског филма, Ристановски је похвалио комплетну екипу филма „Зверињак" на чијем снимању су, како је рекао, стечена нова искуства.

- Прихватио сам да играм код Марка јер увек све зна добро да објасни, рекао је Ристановски. А оно што је извучено као некакава поука и из ове снажне филмске приче, како вели, јесте утисак да „све велике па чак и светске несреће почињу дешавањима најпре - код куће". На ту оцену се надовезао режисер Новаковић утиском да „као и уочи сваког рата главни проблем лежи у човеку..."

Радња фимске драме "Зверињак" смештена је у 1991. годину прошлог века, у само предвечерје ратног историјског распада земље, сликањем параленог моралног посртања људи у лавиринту безнађа...

Спонтано завршно питање из публике режисеру Новаковићу, „да ли је трагичним, неочекиваним крајем главног јунака филма, симболично поручено да је тиме означен крај и последњег чувара закона у земљи која одлази у распад – све до данас", није „награђено" конкретним одговором, већ је остављено на заједничко размишљање...

Црнохуморна слика балканског човека

После друге пројекције вечери српског филма на „Синедејсу", црне комедије, „Смрт човека на Балкану", публика није скривала одушевљење. Импресије су подељене са глумцем Бојаном Лазаровом, који је у отвореном разговору са публиком открио низ замимљивих детаља са снимања овог нискобуџетног пројекта окићеног са двадесетак признања на фестивалима у Новом саду, Карловим Варима, Лондону...

- Заиста је било велико искуство радити овај филм, који је снимљен за десетак дана у једном стану од двадестак квадрата, изнамљеног на кратко, тако да је морало да се жури. За разлику од свих филмова где је режија иза камере, овде је она морала да буде иза глумаца у ходнику, радило се веома професионално и тимски, независно од величине улоге и имена актера, са врло мало посла у монтажи, рекао је Михајлов.

Публику је занимала оригинална основа Момчиловићеве идеје за причу која на један заиста сликовит и карактеристичан начин оком камере, бриљатног мајстора фотографије, Миладина Чолаковића, са рачунара "у орману", преноси најоригиналније балкански хуморно, све лоше и оне мање лоше особине нашег човека из суседства. Било је интересантно чути и како се на све те „наше балканске карактеристике" понашају гледаоци на западу, у Лондону, на пример.

Михајлов је открио низ примера да се тај наш балкански хумор препознаје и у Хагу, и у Карловим Варима, па и у Лондону, али на неким „неочекиваним местима" и у сценама које ми баш и не сматрамо тако изозовним и „смешним".

Он је потврдио да је Момчиловић причу „открио" заиста на оригиналан начин, на једној од „партија" рекреативних вежби стоног тениса, у спортској сали на Новом Београду, када је једном човеку позлило, после чега је убрзо преминуо - ту покрај стола за „пингић", од последица тешког инфаркта. У ишчекивању дежурне екипе хитне помоћи, која по правилу, баш као и филму, касни „због гужви у саобраћају", баш као и полиција, људи су мало чекали, а потом забављени својом рекреацијом, наставили на играју „своју партију" стоног тениса, ту, тик, крај мртвог човека... Баш као и у филму, где су се на камери „упецале" комшије несрећног композитора Матића, који себи прекраћује живот хицем из пиштоља, сликајући кроки сатиричног миљеа нашег друштва једнако препознатљивог свима нама на Балкану....