Светска премијера филма „17“ одржана је на овогодишњем Берлиналу, након чега су уследиле пројекције на великим светским филмским фестивалима, а филм је добио неколико значајних награда и признања. Домаћа премијера одржана је 5. новембра у оквиру Скопског филмског фестивала, који се одржава од 4. до 9. новембра са својим 26. обновљеним издањем.

Скопска публика је премијеру филма „17“ доживела са јаким емоцијама и громогласним аплаузом, али за редитељку Косару Митић најважније је то што је филм успео да успостави директну комуникацију са публиком, а из нашег разговора са њом сазнајемо да се исто дешавало и на фестивалима где је претходно приказиван.

Од светске премијере на Берлиналу, скоро годину дана проживљавате фестивалско путовање филма „17“. Који је период вашег живота ова година?

– Ова година је за мене један од најузбудљивијих и најинтензивнијих периода у мом животу, испуњен емоцијама, новим искуствима и сусретима које ћу дуго памтити. Фестивалска рута „17“ била је заиста посебно путовање – од Берлина, преко Хонг Конга, Јерусалима, Сарајева и Сао Паола, све до Тајпеја. Фасцинантан је осећај када прича коју стварате у свом малом, интимном свету почне да путује преко различитих континената, култура и сусреће се са публиком која живи потпуно другачију стварност, али ипак препознаје нешто блиско у филму. Сваки од ових градова и фестивала донео је другачију енергију, нове сусрете и занимљиве реакције.

Много ми значи што је „17“ успео да се повеже са тако разноврсном публиком. За мене је највећа вредност овог путовања управо то што је филм превазишао географске и културне границе и почео да живи својим животом. Ова година ме је такође научила захвалности, стрпљењу и важности веровања у оно што стварате.

Фестивалске награде су, наравно, веома важне, али је још важније када видите да дело може да изазове тако јаке емоције, покрене питања и подстакне дискусије. „17“ за мене није само филм, већ велико животно и професионално искуство. Искуство које ми је донело многе нове перспективе, обогатило ме као аутора и дало ми додатну мотивацију за следеће изазове. Схватила сам да се филм не завршава када завршите последњу сцену, понекад тада почиње његов прави живот. „17“ више није само мој филм, он потпуно припада публици.

Светска премијера филма на Берлиналу

Каква сте искуства стекли на фестивалима где је филм приказан?

– Мислим да је једно од најјачих и најемотивнијих искустава које сам имала било је у Берлину, након светске премијере филма „17“. Тишина која је настала након завршетка филма била је нешто што се тешко може описати речима. То није била обична тишина, већ тишина испуњена емоцијама, мислима и снажним личним искуствима. У холу, након пројекције, људи су ми прилазили видљиво потресени, неки са сузама у очима, други покушавајући да пронађу праве речи за оно што су осећали. Ти сусрети су ми остали дубоко у сећању. У таквим тренуцима схватите да је филм успео да дотакне нешто веома лично у гледаоцима.

Оно што је уследило било је заиста невероватно путовање. Посебно је било занимљиво то што је свако фестивалско окружење отварало другачији простор за размишљање о филму. Имала сам прилику да упознам ауторе из различитих кинематографија, да чујем о њиховим креативним процесима, условима у којима раде и изазовима са којима се суочавају. Такви разговори су веома драгоцени, јер вас подсећају да, иако долазимо из различитих култура и професионалних средина, дилеме, страхови и радости стварања су универзални. Таква путовања вам омогућавају да се одвојите од сопственог рада и сагледате га из друге перспективе. Када сте дуго део пројекта, понекад изгубите дистанцу и заборавите колико различитих читања дело може имати. Али, највише од свега, показали су ми да је највећа награда за аутора када његово дело остави трага на другој особи. Памтићу ту тишину у Берлину и потресена лица људи који су ми прилазили након пројекције, можда снажно као и саму премијеру.

Колико су награде и признања повећали ваше поверење у право значење филма „17“?

– Награде су свакако важне, не би било искрено рећи другачије. Оне су ми дале потврду да филм комуницира и да његова тема не остаје затворена у контексту у којем је настао. Али искрено, не мислим да награде дају делу смисао. То значење постоји много пре првог признања.

Оно што ми је заиста подигло самопоуздање јесте спознаја да нисам погрешила што сам одабрала да будем бескомпромисна и дрска у начину на који причам ову причу. Да не морам да је ублажим, улепшам или учиним прихватљивијом да допре до људи. Публика увек препознаје истину и искреност аутора. Награде су ми дале потврду, али управо ти емотивни сусрети са публиком ми дају мотивацију да наставим.

Никада нисам имао идеју да снимам филмове да бих добио признање, већ зато што постоје бруталне приче које једноставно морају бити испричане. „17“ ми је показао да прича може имати много већи одјек него што можете замислити док је стварате. И можда је управо то највеће признање – када схватите да сте створили нешто што је успело да надмаши ваша очекивања и пронађе своје место у души публике.

Регионална премијера на Сарајевском филмском фестивалу

У периоду пре снимања филма, зашто сте се одлучили за друштвено ангажовану тему са истинитом причом?

– Када сам почела да радим на сценарију, нисам имала намеру да снимим друштвено ангажован филм. Изабрала сам ову причу јер нисам могла да останем равнодушна према ономе што стоји иза ње. Инспирисана је стварним догађајем из 2016. године у Македонији, али ме није занимало да ископавам како бих реконструисала догађај, већ шта он открива о друштву у којем живимо. Занимало ме је како друштво може тако лако да учини патњу младе девојке невидљивом, како институције и људи око ње могу да ћуте, да скрену поглед и крену даље.

Посебно ме је занимала позиција младе жене чији глас, тело и избори стално зависе од туђих одлука. За мене, филм не мора нужно да нуди решења, али мора имати храбрости да поставља питања са жестоким и бруталним реализмом која се обично држе иза затворених врата. Са филмом „17“ желела сам директно да се осврнем на ствари које друштво радије не би видело. Филм не пита ко је крив, не морализује и не осуђује, већ пита колико је људи, тишине и структура то омогућило.

Колико филмска уметност може утицати на стварни живот?

– Не верујем да филм може променити свет, али дефинитивно верујем да може променити начин на који неко види свет. И понекад ту почињу највеће промене. Филм има моћ да невидљиво учини видљивим, да да глас онима који се не чују и да нас суочи са истинама од којих се често свесно дистанцирамо. Не верујем у уметност која само потврђује нашу удобност. Филм може допрети до места у човеку до којих понекад ни речи ни чињенице не могу допрети. Његова моћ није у томе што ће нас натерати да мислимо другачије, већ у томе што више нећемо моћи да се претварамо да не знамо.

Са филмом „17“ сам желео директно да погледам ствари које друштво радије не би видело.

Да ли је копродукцијски метод снимања филма довео до неких промена у филмском сценарију?

– Наравно, међународна копродукција доноси своје специфичности и изазове, али за мене је то, пре свега, била прилика за размену искустава, идеја и различитих професионалних перспектива. Када људи из различитих земаља и кинематографских средина раде на филму, природно је да се појаве нови ставови и предлози који могу обогатити пројекат. Веома је важно у таквом процесу сачувати ауторску визију и суштину приче. Можете прихватити нове идеје, направити одређене компромисе у погледу продукције, али не смете изгубити оно због чега сте почели да стварате филм. Копродукција не сме да значи нити захтева одступање од сопственог идентитета. Најлепше је када разлике не мењају суштину филма, већ му дају додатну дубину и нову перспективу.

Редитељка Косара Митић са глумицама Евом Костић и Мартином Даниловском на Скопском филмском фестивалу / Фото: Скопје Филм Фестивал

У глумачкој екипи има много младих људи са којима сте готово генерацијски повезани. У којој мери је, на неки начин, филм генерацијски вапај за условима који нас окружују?

– Мислим да је „17“ у великој мери управо то – генерацијски крик, али не крик који захтева пажњу, већ крик који захтева да буде чут и схваћен. Филм је изграђен на ономе што млада генерација живи и осећа, њеним страховима, фрустрацијама, несигурностима, али и потреби да буде виђена, прихваћена и схваћена. Оно што ме посебно погађа је чињеница да често судимо младим људима, а врло ретко их заиста слушамо. Лако им приписујемо кривицу, али се ретко питамо у каквом друштву одрастају, какве им вредности нудимо и какве им узоре остављамо. „17“ је филм о генерацији од које се захтева да буде зрела, али јој се не нуди сигурност. Млади људи нису огледало будућности која тек долази, већ огледало друштва које смо већ створили. Зато, пре него што их судимо, морамо добро да погледамо себе.

Десет месеци након светске премијере, филм је стигао до македонске публике. Колики значај за вас и филмску екипу има то што се премијера одржала на обновљеном Скопском филмском фестивалу?

– За мене је ова премијера имала посебну, можда и најличнију емотивну тежину. После скоро десет месеци фестивалског путовања по свету, „17“ се коначно вратио кући, пред публику од које је, на неки начин, потекла његова прича. Мислим да за сваког аутора постоји нешто посебно у тренутку када његово дело први пут види домаћа публика. Међународно признање је огромно задовољство, али сусрет са сопственом публиком доноси другачију одговорност и емоцију. Овде људи препознају простор, менталитет, друштвене околности, па можда чак и део сопственог живота.

Мислим да сваки филм има посебан разговор који мора да води са својим окружењем, а за мене је тај разговор можда био и најважнији. За целу екипу, ово је такође био својеврсни повратак на почетну тачку, али са другачијим искуством и са причом која је већ прешла дуго међународно путовање. Можда је најбољи осећај када филм путује светом, поприми свој живот на различитим континентима, а затим се врати кући да погледа у очи људи за које је, на неки начин, створен.

Глумица Ева Костић у сцени из филма "17"

Каква су ваша очекивања од пројекција у наредном периоду, када ће филм бити доступан широј публици, не само фестивалској?

– Не желим да имам унапред постављена очекивања од публике. Желим да филм допре до што више људи, али још више желим да допре до њих, а да им унапред не говорим шта треба да мисле или осећају. Фестивалска публика је специфична публика, која долази са радозналошћу и интересовањем за ауторски филм, али сусрет са широм публиком је сасвим другачији изазов.

Зато жељно ишчекујем овај период и занима ме овај сусрет. „17“ није нимало лак филм, нити сам то желео. Теме које разматра нису ствар филмског укуса, већ људске одговорности. Волео бих да људи не остану равнодушни након пројекције. Не мора свима да се свиђа филм, нити да се слажу са мном. Али ако неко изађе из сале са потребом да преиспита нешто што је раније сматрао нормалним, онда је филм урадио оно због чега је створен.

(Интервју је објављен у „Културен печат“ број 353, у штампаном издању листа „Слободен печат“ 7-8.11.2026.)