У представи улоге тумаче Коштана, певачица и играчица - Уна Костић, Салче, мати јој - Маја Вукојевић Цветковић, Хаџи Тома – Александар Маринковић, Стојан, син му - Данило Миленковић, Ката, жена Хаџи Томина - Евгенија Станковић, Магда, механџика - Ивана Недовић, Арса, председник општине - Милош Цветковић, Митка, брат Арсин - Дејан Лилић, Васка, кћи Арсина - Наталија Јовић, Стана, кћи Хаџи Томина - Нађа Недовић Текиндер Коца, другарица њина - Николија Мичић, Пандур - Петар Миљуш.

Музичари: Александар Стевановић (хармоника), Ненад Танчић (тарабука), Војкан Добросављевић (кларинет), Горан Савић (гитара), Предраг Бранковић (бас).

Сценографија Миодраг Табачки, костимографија, Борис Чакширан, а композитор је Божидар Обрадиновић.

– Јана Маричић је на почетку друге деценије 21 века, осетила потребу да а укаже на факт да на свим нивоима друштвеног поретка људи живе слично. Још више, трагедија Коштане нишког Народног позоришта постаје трагедија друштва. Коштана је са изобиљем истовремених догађаја. Такорећи током читавог трајања сценског дејства, музика, песме  звуци са улице долазе из из вансценског простора. Ипак, због њихове истовремености са догађајима са сценског представљања они одлучујуће не утичу на развој заплета. Као по правилу, они су део звучне завесе, амбиентална позадина, уметничка орнаментација и реалистична потврда онога што ликови казујју пред публиком, истакнуто је од тима  МКЦ у најави вечерашње представе „Коштана“.

Биографија редитељке Јане Маричић

Јана Маричић, рођена је у Београду, 4. октобра 1984. године.  Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Славенка Салетовића и Иве Милошевић. Режирала је у Југословенском драмском позоришту, Београдском драмском позоришту, Битеф театру, Позоришту „Бошко Буха“, Народном позоришту у Сомбору, Народном позоришту у Суботици, Српском народном позоришту у Новом Саду, Народном позоришту у Кикинди, Књажевско-српском театру у Крагујевцу…

Реч редитељке о делу

У пажљиво приређеном тексту уреднице овог програма, стоји цитат Боре Станковића, који каже: „Они мисле то је тек тако: дај причу кад њима треба. Они не знају да ја сваку своју приповетку одболујем.“

Када ме је директор Народног позоришта Ниш изненада, на тераси фоајеа, позвао да режирам Коштану, деловало је као да мисли да је то тек тако  ̶  дај представу за Дан позоришта, за тад нам треба. Он је, међутим, знао да то није тек тако, а ја сам знала шта следи.

Уплашени, а храбри; страствени, душевни, болећиви, ватрени; сумњичави, алʼ и радознали, сирови, жестоки, збуњени, нежни, ови су глумци и против свог разума пратили ритам мог инстинкта. Зато они, за разлику од ових Бориних, знају: ја сваку своју представу одболујем. Хвала им што играју ту тајну.

М.С.